Духовне радионице београдских женских гимназија: ангажовање професорке Даринке Стојановић у књижницама и за књижнице

Сажетак

Историју модерне српске културе 20. века, која ће своје златно доба имати у годинама између два светска рата, обогатиле су жене које су својим активним залагањем, усавршавањем и доприносом поставиле темеље будућим генерацијама. Међутим, упркос томе, оне су потискиване из историје и неретко игнорисане, а њихов допринос проучаван је само успутно. Тек крајем века, појавиће се радови о женама које су радиле и стварале пре почетка Другог светског рата, а који осветљавају њихова постигнућа и допринос српској култури. У тексту се први пут исписује целовита професионална биографија Даринке Стојановић (1892–1971), професорке, књижничарке, књижевне критичарке и феминисткиње, чији рад никада није истраживан, а која је припадала кругу универзитетски образоване женске елите међуратног периода. Одликована је два пута, орденима Св. Саве V степена и Југословенске Круне V реда и била једна од првих жена директорки школа. Била је у управи „Удружења универзитетски образованих жена“, чланица „Друштва за просвећивање и заштиту жена“, касније „Женског покрета“, активна у „Удружењу наставница средњих и стручних школа“. Вишегодишња је уредница часописа Женски покрет (1927–1938, у коуредништву са Алојзијом Штеби); у Гласнику професорског друштва члан је трочланог уређивачког одбора (1926–1936 у коуредништву са Војиславом Младеновићем, професором Треће мушке гимназије и Андријом Франичевићем, професором Државне трговачке академије у Земуну), сарадник у Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор (оснивач и главни уредник Павле Поповић). Како је 1941. године била потписница Апела српском народу, а током рата није крила своје антикомунистичке ставове, осуђена је 1945. на губитак националне части и права на рад и неправедно потиснута из културне историје. Централни део текста заузима њено тројако ангажовање у библиотекарству. Најпре се посматра десетогодишњи период (1928–1938) у књижницама Треће женске гимназије, током којег је устројила наставничку књижницу и учествовала у формирању и раду књижнице ђачке дружине „Шантић“. Као директорка тек отворене Шесте женске гимназије у Београду, заслужна је за формирање књижница које су започеле с радом одмах по упису првих ученица. Допринос библиотечкој струци дала је и ангажовањем у удружењима и уредништвима часописа. Иако своју професионалну каријеру није потпуно усмерила на библиотекарство, Даринка Стојановић својим залагањем и доприносом у раду првих гимнaзијских библиотека заслужује место на библиотечкој мапи. Овај рад има за циљ да прикаже рад Д. Стојановић, али и да укаже на недостатак података о раду плејаде учитељица, наставница и професорки које су водиле бригу о књижницама виших и средњих школа, у периоду када је образовање женске деце тек добијало свој замах. Оне би свакако требало да добију заслужено место у истраживањима у мери која би се сматрала достојном дуга према овим изузетним женама. При истраживању и писању рада коришћени су хеуристички метод и метод анализе садржаја архивских извора Државног архива Србије, затим Историјског архива Београда, објављених историјских извора, периодике и остале доступне грађе.